O izložbi Srebrenica: Hronologija jednog genocida

 

“I rafali kad su utišali, onda jedan pita: Ima li ko živ?

Jedan kaže: Imam ja.

A drugi kaže: Imam ja, haj’ me ubij.

Deo iskaza svedoka Ahme Hasića u predmetu Tužilac protiv Vujadina Popovića i drugih pred MKSJ-om

  1. septembar 2006.

 

Ahmo Hasić jedan je od nekolicine muškaraca iz Srebrenice koji su preživeli masovne egzekucije zarobljenih bosanskih Muslimana u julu 1995. godine. Iste sudbine nisu nisu bila njegova dva sina. Ubijeni su zajedno sa hiljadama drugih muslimanskih muškaraca i dečaka. Dokazi izvedeni pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i Međunarodnim rezidualnim mehanizmom za krivične sudove (Mehanizam) pokazuju da je nakon pada Srebrenice ubijeno ili nestalo do 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka. U isto vreme, oko 30.000 muslimanskih žena i dece iz srebreničke enklave prisilno je premešteno. Navedeni zločini planirani su i  organizovani od strane najviših državnih, vojnih i policijskih struktura bosanskih Srba. U više predmeta pred MKSJ-om i Mehanizmom zaključeno je da je u julu 1995. godine u Srebrenici počinjen genocid.

Online izložba „Srebrenica: Hronologija jednog genocida“ prati događaje koji su obeležili genocid u Srebrenici. Bazirana je na dokazima zavedenim u spis tokom relevantnih sudskih predmeta pred MKSJ-om i Mehanizmom, kao i na video zapisima iskaza svedoka.

Izložba prati događaje povezane sa genocidom u Srebrenici koji bi se mogli podeliti u tri faze – planiranje (kraja juna i početak jula 1995.), sprovođenje u delo (od 11. jula 1995. nadalje) i prikrivanje (septembar i oktobar 1995.). Ključni događaji, poput početka napada na Srebrenicu, ulaska vojske bosanskih Srba u enklavu, prisilnog premeštanja žena i dece, zarobljavanja i potom masovnog ubijanja muškaraca i dečaka na više lokacija, predstavljeni su prvo kroz kratak opis, a zatim se posetioci o istom događaju mogu informisati iz dva ugla – prvo iz perspektive žrtava, a onda i iz perspektive insajdera iz struktura bosasnkih Srba.

Pored delova iskaza Ahme Hasića, u izložbi se mogu videti i izvodi iz svedočenja Bošnjaka koji su preživeli streljanja na drugim lokacijama nakon pada Srebrenice, uključujući Fahrudina Muminovića, koji je tada imao svega sedam godina.

Uz iskaze preživelih, o istim događajima svedoči niz insajdera. „Rečeno mi je da sve balije[1] treba pobiti“, govori jedan od njih; „U telegramu je pisalo da se izdvoji jedan vod vojnika koji će biti upotrebljen za streljanje zatočenika“, dodaje drugi; Dok se treći priseća slika streljanja: „Kad su se ti ljudi okrenuli leđima, mi smo pucali u njih.“ U izložbi se može videti i deo svedočenja pripadnika jedinice Škorpioni koji je kamerom zabeležio ubistvo šestorice dečaka i mladića u Trnovu.

Izložba „Srebrenica: Hronologija jednog genocida“ predstavlja svojevrsno putovanje kroz period tokom kojeg je ispisana najmračnija stranica u povesti sukoba devedesetih na području bivše Jugoslavije. Ona predstavlja jedinstvenu priliku za svakoga ko želi da se za relativno kratko vreme o tim događajima informiše kroz dokazni materijal koji su sudije pred MKSJ-om i Mehanizmom razmatrale i na koji su se oslanjale. Izložba pokazuje ko su žrtve, ko počinioci, u koje vreme i na kojim mestima se odigrao genocid u Srebrenici. Predstavljanjem informacija baziranim na sudski utvrđenim činjenicama, izložba nastoji da bude svojevrsna brana od revizionizma i negiranja zločina.

Izložba se može pronaći na sledećem linku: https://www.irmct.org/specials/srebrenica/timeline/bhs/ i dostupna je za korišćenje bez ograničenja u edukativne i svake druge svrhe, uključujući javne događaje.

Izložba je producirao Program Mehnizma za informisanje zajednica pogođenih sukobima.

Cilj rada Programa mehanizma za informisanje je da unapredi znanje i razumevanje građana i zajednica u državama nastalim raspadom bivše Jugoslavije o zločinima počinjenim u tom regionu tokom sukoba 1990-ih, na temelju predmeta vođenih pred MKSJ-om i Mehanizmom. PMI velikodušno podržavaju Evropska Unija i Ministarstvo spoljnih poslova Švajcarske.

Mehanizam je osnovan od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija Rezolucijom 1966 iz 2010. godine sa mandatom da preuzme preostale osnovne funkcije Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu i Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju po okončanju njihovog rada. Mehanizam ima dva ogranka – jedan u Aruši (Tanzanija) i drugi u Hagu (Holandija).

[1] Pežorativni naziv za bosanske Muslimane