Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК) подсјећа јавност на 33. годишњицу пада потпуно уништеног Вуковара када је 18. новембра 1991. године окончана тромјесечна опсада и гранатирање града од стране Југославенске народне армије (ЈНА) и српских паравојних снага.

Битка за источнославонски град је трајала од 24. августа до 18. новембра 1991. године. Процјењује се да је у тих 87 дана, колико је трајала опсада Вуковара, од 5.000 до 12.000 пројектила дневно падало на град. Вуковарски фрањевци прикупили су податке и поставили на спомен-плоче у дворишту Цркве светих Филипа и Јакова имена и презимена 2.717 Вуковараца погинулих током опсаде. У логорима, који су отворени на подручју Подунавља и тадашњој Савезној Републици Југославији, било је злостављано и подвргнуто страшним мучењима најмање 2.796 хрватских бранитеља и цивила заробљених 1991. на подручју Вуковара. Најмање 200 рањеника и медицинског особља из вуковарске болнице ликвидирано је и закопано у масовну гробницу на Овчари. Из масовне гробнице на Новом гробљу након повратка ексхумирано је 938 жртава опсаде, а још увијек се не зна судбина 383 особе из Вуковара и приградских насеља који се воде као нестали. Према подацима који су изнесени током суђења у Хашком трибуналу, укупно 22.165 грађана Вуковара, углавном хрватске националности, прогнано је из града.

Окончањем битке за Вуковар сматра се улазак припадника ЈНА, предвођених Веселином Шљиванчанином у круг болнице, 18. новембра. Борбе тог дана престају, хрватско становништво позвано је да напусти склоништа и приморано да оде из града. Борово насеље се предало дан касније, а дио оних који су бранили ту вуковарску четврт, баш као и они из четврти Митница, одведени су у логоре. У ноћи с 19. на 20. новембар почињен је злочин на пољопривредном добру Овчара, а тијела 200 бранитеља, рањеника и цивила из те масовне гробнице ексхумирана су тек 1996. године. Окупација града трајала је до 15. јануара 1998. када су мирном реинтеграцијом хрватског Подунавља Вуковар и друга окупирана мјеста враћени у уставно-правни поредак Хрватске.

У поводу годишњице, УДИК представља најновије истраживање објављено у публикацији назива „Медијско извјештавање о ратним дешавањима деведесетих на примјерима Сребренице и Вуковара“. Пад Вуковара и укупна трагедија која ће га задесити најбољи су примјери како су хрватски и српски медији извјештавали о ратним дешавањима у Хрватској. То је управо фокус рада којим се за потребе ове књиге бавио новинар и Вуковарац Младен Обреновић. Неизоставна је била и анализа политичког и научног дискурса у осврту на поједина догађања и обиљежавање сјећања на жртву Вуковара.

Објективност, непристраност, неутралност, служење истини, преношење чињеница – уз све остале постулате новинарства – у ратним годинама нашле су се на кушњи, а немало је било оних који су на том испиту пали. Обреновићев осврт даје одговоре на питања како је медијски, али и научно, приказан Вуковар, страдање тога града и његових становника – поготово у контексту обиљежавања 18. новембра који се сматра окончањем битке за Вуковар, у дијелу хрватских, а како у дијелу српских медија.

У поводу годишњице, сјећамо се жртава Вуковара.