“I rafali kad su utišali, onda jedan pita: Ima li ko živ?

Jedan kaže: Imam ja.

A drugi kaže: Imam ja, haj’ me ubij.”

Deo iskaza svedoka Ahme Hasića u predmetu Tužilac protiv Vujadina Popovića i drugih pred MKSJ-om

6. septembar 2006.

Ahmo Hasić jedan je od nekolicine muškaraca iz Srebrenice koji su preživeli masovne egzekucije zarobljenih bosanskih Muslimana u julu 1995. godine. Iste sudbine nisu nisu bila njegova dva sina. Ubijeni su zajedno sa hiljadama drugih muslimanskih muškaraca i dečaka. Dokazi izvedeni pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i Međunarodnim rezidualnim mehanizmom za krivične sudove (Mehanizam) pokazuju da je nakon pada Srebrenice ubijeno ili nestalo do 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka. U isto vreme, oko 30.000 muslimanskih žena i dece iz srebreničke enklave prisilno je premešteno. Navedeni zločini planirani su i  organizovani od strane najviših državnih, vojnih i policijskih struktura bosanskih Srba. U više predmeta pred MKSJ-om i Mehanizmom zaključeno je da je u julu 1995. godine u Srebrenici počinjen genocid.

Online izložba „Srebrenica: Hronologija jednog genocida“ prati događaje koji su obeležili genocid u Srebrenici. Bazirana je na dokazima zavedenim u spis tokom relevantnih sudskih predmeta pred MKSJ-om i Mehanizmom, kao i na video zapisima iskaza svedoka.

Izložba prati događaje povezane sa genocidom u Srebrenici koji bi se mogli podeliti u tri faze – planiranje (kraja juna i početak jula 1995.), sprovođenje u delo (od 11. jula 1995. nadalje) i prikrivanje (septembar i oktobar 1995.). Ključni događaji, poput početka napada na Srebrenicu, ulaska vojske bosanskih Srba u enklavu, prisilnog premeštanja žena i dece, zarobljavanja i potom masovnog ubijanja muškaraca i dečaka na više lokacija, predstavljeni su prvo kroz kratak opis, a zatim se posetioci o istom događaju mogu informisati iz dva ugla – prvo iz perspektive žrtava, a onda i iz perspektive insajdera iz struktura bosasnkih Srba.

Pored delova iskaza Ahme Hasića, u izložbi se mogu videti i izvodi iz svedočenja Bošnjaka koji su preživeli streljanja na drugim lokacijama nakon pada Srebrenice, uključujući Fahrudina Muminovića, koji je tada imao svega sedam godina.

Uz iskaze preživelih, o istim događajima svedoči niz insajdera. „Rečeno mi je da sve balije[1] treba pobiti“, govori jedan od njih; „U telegramu je pisalo da se izdvoji jedan vod vojnika koji će biti upotrebljen za streljanje zatočenika“, dodaje drugi; Dok se treći priseća slika streljanja: „Kad su se ti ljudi okrenuli leđima, mi smo pucali u njih.“ U izložbi se može videti i deo svedočenja pripadnika jedinice Škorpioni koji je kamerom zabeležio ubistvo šestorice dečaka i mladića u Trnovu.

Izložba „Srebrenica: Hronologija jednog genocida“ predstavlja svojevrsno putovanje kroz period tokom kojeg je ispisana najmračnija stranica u povesti sukoba devedesetih na području bivše Jugoslavije. Ona predstavlja jedinstvenu priliku za svakoga ko želi da se za relativno kratko vreme o tim događajima informiše kroz dokazni materijal koji su sudije pred MKSJ-om i Mehanizmom razmatrale i na koji su se oslanjale. Izložba pokazuje ko su žrtve, ko počinioci, u koje vreme i na kojim mestima se odigrao genocid u Srebrenici. Predstavljanjem informacija baziranim na sudski utvrđenim činjenicama, izložba nastoji da bude svojevrsna brana od revizionizma i negiranja zločina.

Izložba se može pronaći na sledećem linku: https://www.irmct.org/specials/srebrenica/timeline/bhs/ i dostupna je za korišćenje bez ograničenja u edukativne i svake druge svrhe, uključujući javne događaje.

Izložba je producirao Program Mehnizma za informisanje zajednica pogođenih sukobima.

Cilj rada Programa mehanizma za informisanje je da unapredi znanje i razumevanje građana i zajednica u državama nastalim raspadom bivše Jugoslavije o zločinima počinjenim u tom regionu tokom sukoba 1990-ih, na temelju predmeta vođenih pred MKSJ-om i Mehanizmom. PMI finansijski podržava Evropska unija.

Mehanizam je osnovan od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija Rezolucijom 1966 iz 2010. godine sa mandatom da preuzme preostale osnovne funkcije Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu i Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju po okončanju njihovog rada. Mehanizam ima dva ogranka – jedan u Aruši (Tanzanija) i drugi u Hagu (Holandija).

[1] Pežorativni naziv za bosanske Muslimane